Thursday, December 19, 2013

NIKAD NE TREBA ODUSTATI


Ovo je jutro lukavo kao pauk u mreži.
Mami me suncem, da bi me smrzlo.
Prevrćem se u krevetu.
-Nadam se da si dobro.
-Moraš paziti na svoje zdravlje.
-Nadam se da imaš ljude oko sebe,
  koji će ti kazati da se ništa strašno nije desilo,
  koji će pokušati da te nasmiju.
Zamišljam da sam samo tijelo,
bačeno u hladnu šumu,
da ležim u mahovini,
među papratima i mračnim stablima.
Stavljam ruke pod jastuk.
Osjećam teksturu tla.
Moji se prsti kao korijenje pružaju
u smrznutu zemlju, i postaje sve toplije.
Postaje modro.
Toplotu ne uzimam jutros od sunca
nego iz srca zemlje,
 To su zalihe topline,
što griju mrtve.
Griju me uspomene sunca.
Nadam se da imaš neku utjehu.
Da imaš Boga i ljude.
Tople kosti svetaca, drvene ikone,
sa toplim bojama.
Nadam se da te boje jutros griju.
Ja sam jutros kao zmija,
što noću leži ispružena preko
napuštenog puta.
Akumuliram toplotu skupljenu poput kiše,
 u procjepima,
u pukotinama asfalta i stijena.
Nadam se da jutros imaš ljude koji te vole
i koje voliš.
Nikada ne treba odustati.
I ja imam neku utjehu.
Mislim se – bar  se nešto dešavalo.
Bar je nečeg bilo.
Imao sam iskustvo da volim,
da nanaesem bol,
da trpim bol.
Osjećaj da se stvari kreću.
Bar sam imao iskustvo.
Bitno je samo da se stvari kreću,
da se nešto doživljava,
da se osjeća.
Bože, postao sam  experience whore.
 Evo slušaj, uspio sam da se nasmijem.
Nije toliko strašno.
Idu praznici.
Danas ću okititi jelku.
Popiću kafu.
Sve će se srediti.
Praznici su suicide postponed.
Ma, šalim se, sve je  u redu.

No comments:

Post a Comment