SVE JE PO STAROM

 Sanjao sam da sam u prenatrpanom čamcu,

 Svi se drže jedni za druge,

 Jedva održavaju ravnotežu,

 To su ljudi koje ne znam,

 Gledam u vodu,

Za nama plovi nešto,

Nešto zlokobno i strašno,

Može biti da su ajkule,

 Možda je nešto još strašnije,

Nešto nepoznato,iz dubina,

 Ogromno, modro truplo

Što se nazire ispod površine.

Jedan se čovjek ispred mene pomjerio.

Ostajem bez oslonca.

Klatim se, padam u vodu.

Čamac odmiče.

Voda se smirila.

Gledam ispod sebe,

Kako se to nešto užasno veliko, zlobno i hladno,

Kreće sa dna prema meni.

Budim se i tri sata je.

Sjetio sam se –juče sam pao vožnju.

Mislio sam dok sam ulazio u kola-

Bože, kako bih volio da položim.

Zamišljao sam da vozim kola  nekud sam.

Kako je život namah postao jednostavan.

Ako se desi nešto strašno, mogao bih sjesti u kola i otići nekud.

Mogao bih otići na kraj svijeta. Naivno, znam.

Mislio sam kako bih sa njima jednog dana mogao nekamo pobjeći.

Bilo bi dobro da to položim iz prvog puta – mislio sam.

Ja u svakom slučaju nisam neko ko polaže vožnju iz prve,

Pa čak ni iz druge, kad smo kod toga.

Nisam neko ko popravlja stvari,

Ko zna brzo da reaguje,

Ko pun pouzdanja okreće volan,

Ko izlazi kao pobjednik iz svih situacija,

Ko uliva sigurnost.

Pao sam, naravno– nisam mogao 'iznevjeriti sopstveni senzibilitet'.

Ali, Bože, kako bi bilo dobro da sam bar taj dan osjetio da sam neko drugi.

Da se ljudi na trenutak zbune – 'ipak ga nismo dobro procjenili'.

No, sve je po starom.

Piša mi se a nemam snage ustati.

Mislim se - ako ustanem, razbiće mi se san.

Nadam se da ću ubrzo zaspati.

Razmišljam o onoj ogromnoj ribi.