VATRA

Ko zna kada su se uselili u taj hotel.

To je nekad bilo lijepo mjesto,

a oni su došli poslije neke katastrofe- neki ljudi.
Živjeli su po desetoro u jednoj sobi,

kuvali su unutra.

Stakla su bila popucala,

po balkonima su kačili svoje gaće i razne krpe,

gomilali su smeće,

a najgore od svega –

držali su pse.

Bilo je tu više pasa nego ljudi,

psi- užasni, divlji, prljavi psi

što neprekidno laju po svu noć,

što laju neumorno,

što ne malaksavaju,

što smrde,

što ostavljaju za sobom nečist i zarazu,

psi koji su režali i ujedali,

psi sa kojima su se igrala njihova djeca uvijek ušljiva i prljava,

psi sa kojima su zajedno rasli

i umirali od istih  pošasti,

od iste kuge.

Bilo je to tako kužno, ustajalo,

miris vlage i pseće dlake,

psi koji su se kotili po tim krpama što su ih sušili,

psi koji su živjeli zajedno sa njima, balavili po njima,

čopori pasa,

čopori pasa što te bude noću,

od kojih ne možeš spavati

-znaš čovjek može zatvoriti oči,

zapušiti nos,

okrenuti pogled u stranu

ali uši su najranjivije,

to dolazi pravo u mozak

-taj neprekidni, neumorni lavež

- to oštećuje mozak.

To te iscrpljuje,

dovodi te doslovno do ivice.

To zlosutno zavijanje što nikad ne staje.

Počeli smo mrzjeti te pse i te ljude.

Onda je došla policija.

Pokušavali su ih iseliti.

Ali to su takvi ljudi -

oni nisu imali šta da izgube.

Nisu dali ni te pse.

Vrištali su na policiju,

otimali su se iz njihovih ruku,

držali su čvrsto svoje krpe i gaće,

kao ne znam kakvo blago,

vukli su pse kao djecu, kao njima ravne.

 Neprekidno i pomamljeno su lajali ti psi.

Nekoliko se ljudi i žena polilo benzinom,

polili su sebe, polili su zidove, polili su pse –

Prijetili su.

Neko je imao upaljač. Smrkavalo se.

I odjednom kao da je nastupila neka čudna tišina,

Neko odmjeravanje, izazivačka tišina, prkosna tišina.

Glasovi i lavež su utihnuli.

 Potpuna, iznenadna tišina.

-   i za koji sekund izgledalo je

kao da će sve to planuti u vatri.