Dok se neprestano
vrtjela ista pjesma,
(glas koji je već
počeo da ga iritira)
gleda kroz velika
stakla napolju-
oblačno je i
možda se smrkava.
Nema mnogo kako
se probudio.
Ili je možda
prošlo baš mnogo.
Teško je to reći.
Teško je znati.
Čeka da se nešto
desi.
Nešto sasvim neodređeno, nejasano.
Kako vrijeme
odmiče, sve je manje izgleda.
Tako mu je
potrebno čudo,
da svaki čas
očekuje da iznenadi sebe
i padne na
koljena i zatraži neki znak.
'Znaš, da mi je
to potrebno...'
Ali nema pojma tačno šta.
Možda da zazvoni
telefon,
da se javi neko
koga nije bilo godinama,
glas iz nekog
drugog vremena,
da ga vrati u
vrijeme kad je sve bilo podjednako besmisleno,
ali je barem bilo
nekog optimizma.
Da glas kaže :
''Hajde da se
vidimo večeras.''
Srce mu iznenada
počinje udarati jako.
Osjeća da je
zaglavio u životu.
No comments:
Post a Comment