ONA KAŽE

                                                        http://www.toddhido.com
                                       
Ne znam što mi teže pada –ona kaže-

to što patimo ili to što nas  stalno tjeraju

da smislimo dovoljno dobre razloge za patnju.

Kao da nije samo po sebi strašno da se čovjek muči.

Ne, on uvijek to mora nečim opravdati.

Znaš, uvijek zažalim kada se nekome požalim da mi je teško.

Kažem – imam dvadeset devet godina

i više nemam optimizma.

Kad sam bila mlađa mislila sam da sam nešto posebno

-pretpostavljam da svi misle  u određenom uzrastu za sebe:

da su nešto posebno -

i sada ne znam kako da se nosim sa tim gubitkom.

Osjećam da je život besmislen.

A onda te oni pogledaju tim pogledom

koji očekuje još,

koji kao da kaže – samo to?

pogled koji traži još

pogled koji te posrami.

I onda grozničavo počnem da dodajem;

krivotvorim samu sebe i grozničavo dodajem

sve čega se mogu sjetiti

Ima još mnogo toga.

Pa kažem – Tako, svi ćemo umrijeti,

Umiraće ljudi koje volimo,

Moj otac je naglo ostario,

Ponekad očekujem samo da padne,

Svakog časa se može desiti nešto strašno,

Možda se nikada neću udati,

Možda...

Više ne znam ni sama.

Nervira me to –

kao da nije dovoljno

što se više ne usuđujem misliti na budućnost,

što živim bez snova,

od danas do sjutra.

Zapravo ne znam što me više nervira :

to što im nikad nije dovoljno razloga za patnju,

ili to što te pokušavaju utješiti tako nespretno

kojekakvim koještarijama

Kažu: pa eto, svi žive isto,

tvoj problem je što previše očekuješ,

ne treba se opterećivati takvim stvarima,

sve će se samo od sebe srediti, vidjećeš,

sve će biti u redu.

Zapravo još gore je kad ti pokušavaju nabiti krivicu što se osjećaš loše.

Mislim, dođavola, kao da ja volim da se tako osjećam.

Kada kažu:

šta bi radila da si invalid,

da nemaš oči i uši,

toliko ljudi nema oči ili je nepokretno,

žive kao biljke,

Pa se ipak raduju suncu i životu,

tebi je dobro,

šta bi radila kad bi se sada razboljela od raka,

kad bi bila teško bolesna

kad bi umirala?

Dođe mi da im kažem:

Kada bih sada umirala

pomislila bih kako sam ipak

u mnogo čemu ostala pošteđena.

Umirem, ali ipak osjećala bih

da sam spašena od strašnijih stvari.

da sam ipak dobro prošla.