šta bi bilo da smo se trudili više

juče u parku

neki čovjek prilazi gospođi koja sjedi na klupi

i kaže:

profesorice da li me se sjećate

vidi se da se koleba

nesigurno govori

a ima možda nekih trideset pet godina

možda trideset sedam

late 30s

ona ga na trenutak zbunjeno gleda

njemu je izgleda neprijatno

ona napokon izgovori neko muško ime

on se veoma obradovao

a taman je pomislio da se našao svojom krivicom

u pomalo neprijatnoj situaciji

ipak nije zaboravljen ni poslije toliko godina

on kaže da je tu sa ženom i djecom

pokazuje rukom

malo dalje u parku

na neku ženu

 sa malom djecom koja jedu sladoled

ona ga pita da li je napisao knjigu

(jer je rekao u srednjoj školi da će jednom napisati knjigu)

a on najednom ima neku veliku tugu u očima

i kaže da još nije

ali da će jednom svakako napisati

a vidi se da neće nikada

onda se pozdrave i on odlazi

možda čak zadovoljan kako je sve prošlo

on je bio sasvim običan tip

nedostaju mu stari prijatelji

dobro smo se zezali back then –

sigurno pokatkad misli

nekad je imao želju da piše

i možda se smatrao talentovanim

sigurno i sada to misli

samo sada govori sebi

da nema baš vremena za to

možda čak prebacuje sebi

jer misli da je možda imao i šanse

to je bila ona jedna stvar

koja je njega izdvajala

koja ga je činila posebnim

dođavola, i on je imao svoje snove

sad je to  nostalgija

za vremenom kad smo imali neke šanse

ili smo bar tako mislili

volimo da mislimo kako smo nekad mogli sve i svašta

dok je bilo vremena da život bude bilo šta

sve je moglo ispasti drugačije

kako smo mogli biti neko drugi

neko ko čak piše knjige

i ima puno toga važnog da kaže

a sada samo djelujemo umorno

postajemo sa godinama

tužnija verzija sebe