odbljesci

jesenje sunce

volim te kad si ovako slabo

kad nemaš snage

kad ne oživljavaš zemlju

močvarno sunce

polako se hladiš

oprezno si,  sunce moje

ne udaraš šakom o sto

ne zapovjedaš

miluješ samo trulo drveće

počivaš na stijenama

miluješ po obrazu

šapućeš žalosne litanije

obazrivo jesenje sunce

bolesno sunce

ideš na vrhovima prstiju

ali za život je, znaš, potrebna sila

stvaranje je čin snage

klijanje zahtjeva odlučnost

ipak meni najljepše mirišeš u jesenja predvečerja

negdje si zapalilo vlažnu šumu, moje sunce

cvrči mokro drveće

koroziraju željezne pruge

obrastaju u travu

kao u pamuk

svemu daješ spokojni zaborav

te pruge, ko zna kuda vode

doline postaju veliki jastuk

otežala je tvoja glava, sunce moje, dušo moja

htio bih te zadržati još malo, sunce

sad kad si tako slabo

sad kad si najljepše

sad kad sve počinje da miriše na grozničavi san

na drhtanje pod pokrivačima

ne mogu samo da promatram ljepotu

htio bih je za sebe

htio bih učestvovati u tvom životu, ispijeno moje sunce

u tvojoj obazrivosti

iznenadan je nalet nejasne odgovornsti

da nešto treba učiniti

sačuvati ovaj trenutak

tvoj poslednji vatreni odbljesak na zidu sobe

moje zalazeće sunce

ali ne znam kako